Malj za veštice (Malleus maleficarum)

Malleus maleficarum
(naslovna strana izdanja iz 1669. godine)

Nakon reformacije evropsko pravosuđe ostalo je isto tako varvarsko, kao što je bilo u 14. i 15. veku, ali je zato poraslo praznoverje. Ranije su đavolovi učenici bili samo Jevreji, Turci i čarobnjaci, a sada je dijabolizovan čitav svet. Papa je antihrist, svaki njegov sledbenik sin je Satane; za katolike Luter je đavolov sluga, a svako ko ga podržava – dete pakla. Osim toga, protestantizam je povećao osećanje greha: niko ne može sa sigurnošću da zna da li je pravedan i da li će se na kraju spasiti. Dobra dela ništa ne vrede, a religija zadaje čoveku preteške zadatke koje, zapravo, niko ni ne može da ispuni. Za doktora Eka i mnoge druge protivnike, Luter je tvrdio da su sklopili pakt s đavolom, dok je Johan Kohleus, kanonik u Breslau izneo optužbu da je Luter rođen od đavola, s kojim je zgrešila Margareta Luter, reformatorova majka. Iz Luterovih bezbrojnih izjava jasno se vidi da je verovao u veštice – „đavolske kurve“ (Teufels-huren), kojima preti sa propovedaonice i proklinje ih zbog njihovog odnosa sa Nečastivim.

Ogam – pismo starih Kelta

Stranica iz Knjige Balimota (1390)
sa objašnjenjem ogamskog pisma

Po svojim grafičkim karakteristikama, najegzotičniji oblik alfabetskog sistema pisanja svakako je pismo starog keltskog stanovništva Britanskih ostrva koje se naziva ogam (ogham). Ono se piše znakovima konstruisanim od jedne do pet vodoravnih ili kosih crtica, koje izlaze iz deblje osnovne vertikalne linije, kao što grane izlaze iz stabla. Takav natpis ostavlja utisak kao da se radi o nekoj grafičkoj šemi. Svako slovo ogama dobilo je svoje ime po nekoj biljci, pa se čitava abeceda naziva još i Beith-Luis-Nin, što u prevodu znači breza-brest-jasen. Poreklo ovog pisma veoma je nejasno, i u nauci postoji veliki broj teorija o njegovom nastanku. Po jednima, ogam je derivat germanskih runa; po drugima, on je grafički izraz govora gestovima, a crtice od jedan do pet, zapravo, predstavljaju pet prstiju ruke; dok treći smatraju da su ga izmislili druidi u Irskoj iz političkih, vojnih ili religioznih razloga, želeći da imaju tajno sredstvo komunikacije.
Do danas je evidentirano oko pet stotina ogamskih spomenika, od kojih je preko tri stotine pronađeno u Irskoj, a oko četrdeset u Velsu. Nastali su u periodu od IV do VII veka n.e., a svi su na irskom jeziku, izuzev nekoliko natpisa iz Škotske sa tekstom na jeziku Pikta. Sami Irci su verovali da njihovo pismo potiče iz biblijskih vremena. U zborniku „Knjiga o osvajanju Irske“ (Lebor Gabála Érenn) navodi se da je ogam izmišljen odmah nakon pada Vavilonske kule zajedno sa gaelskim jezikom.

Izvori:
Zvonimir Kulundžić, Put do knjige (Epoha, Zagreb, 1959)
Ogam (Wikipedia, sr)
Ogham (Wikipedia, en)

Festival mrtvih u Japanu

Brodovi za duše pokojnika

Predstave o sudbini pokojnika menjale su se u Japanu tokom vremena. Najstarija tradicija govori o Zemlji duhova sa druge strane planina ili o Podzemnom svetu – mračnom kraljevstvu nečistih duša. Sa budizmom stiglo je verovanje u raj i pakao. Oni čestiti mogli su da očekuju boravište blaženih, a grešnici mesto za kaznu. Budisti su takođe verovali i u reinkarnaciju. Duše koje nisu uspele da dosegnu savršenstvo ponovo bi se rodile u odgovarajućem obličju (nakon boravka u nekoj vrsti kosmičkog stovarišta).
Kako se broj budističkih sekti povećavao, tako su one razvijale i različita shvatanja o zagrobnom životu. Međutim, oko jednog važnog pitanja postojala je opšta saglasnost. Kakva god da mu je sudbina, pokojnik je ostajao prisno povezan sa svojom porodicom. Zaista, on je i dalje bio član domaćinstva kome je trebalo odavati počast, obraćati mu se i koga je trebalo hraniti!

Asasini iz Alamuta

Godine 1090. Hasan-ibn-Sabah osnovao je fanatičnu sektu Asasina. Pre toga je devet godina vrbovao pristalice po severnoj Persiji za tajno muslimansko udruženje egipatskih ismailita i propovedao mržnju protiv seldžučkih vladara.

Alamut

Severno od Kazvina, na teško pristupačnom planinskom vencu uz Crno more, vladao je neki mali gorštački knez. Njegov utvrđeni planinski grad Alamut – Orlovsko gnezdo – izabrao je Hasan za svoje sedište. Iako je u njega došao kao sveti isposnik, ubrzo je kraljeva reč postala prazno slovo na papiru. Ali budući da sveci ništa ne prisvajaju bez odštete, dao je on za grad kralju, kad ga je iz njega isterao, doznaku na 3.000 zlatnika, koja je glasila na sultanovu riznicu, a bila isplativa u velikom gradu Dameganu. Dameganski namesnik nije se usudio da odbije ovaj nalog.

Žene-pirati

Život u slobodi pod gusarskom zastavom obuhvatio je još jednu, za mnoge možda neočekivanu, grupu morskih razbojnika: žene-pirate. Tokom XVII i XVIII veka, žene nisu bile tako retka pojava na moru kako se to obično misli. Postoji sasvim utemeljeno predanje o ženama preobučenim u mušku odeću, koje su na taj način tragale za svojom srećnom zvezdom ili pratile muževe i ljubavnike na moru. Mi, naravno, znamo samo za one nesrećnice koje su uhvaćene i otkrivene. Njihove uspešnije sestre odjedrile su u anonimnost. Pa ipak, na piratskim brodovima, po svemu sudeći, plovilo je malo žena. Da ironija bude veća, ova činjenica je verovatno doprinela slomu piratstva – država je relativno lako skršila otpor piratskih zajednica koje su bile raštrkane i po prirodi ranjive, jer je za njih bilo izuzetno teško da održe ili obnove svoje brojno stanje. Nasuprot tome, dužeg veka i daleko uspešniji bili su pirati na Južnom kineskom moru, organizovani u porodične grupe, sa sve ženama i decom na moru – tako da su uvek dolazile nove generacije pirata.¹

Meri Rid mačem probada svog protivnika.

Poput pirata, koji su se generalno deklarisali kao opozicija nastajućim kapitalističkim društvenim odnosima, tako su i neke žene pronašle u piratstvu način da se pobune protiv novih odnosa među polovima. Na primer, Šarlota de Beri, rođena u Engleskoj 1636, prateći svog muža, stupila je u mornaricu obučena kao muškarac. Kada je silom ukrcana na brod ukotvljen u Africi, povela je pobunu protiv kapetana koji ju je obeščastio i bodežom mu je odsekla glavu. Zatim je postala kapetan piratskog broda, koji je krstario duž afričke obale i presretao lađe natovarene zlatom. Bilo je takođe i manje uspešnih žena pirata: vlasti u Virdžiniji sudile su 1726. godine nekoj Meri Harli ili Harvi i trojici muškaraca zbog gusarenja. Sva trojica su osuđena na smrt vešanjem, ali je Harli oslobođena. Njen muž Tomas, koji se takođe bavio istim zanatom, izgleda da je uspeo da izbegne hapšenje. Njih dvoje su godinu dana ranije po kazni prebačeni u kolonije. U Virdžiniji je 1729, tri godine nakon ovog slučaja, zabeleženo još jedno suđenje ženi zbog piratstva. Šestočlana banda poslata je na vešala, uključujući tu i Meri Krikit ili Kričit, koja je sa Edmundom Vilijamsom, vođom pirata, prebačena u Virdžiniju zbog teških krivičnih dela 1728. godine.²

Do or Die - "Piratske utopije"

Do or Die - Piratske utopije

Do or Die - PIRATSKE UTOPIJE
(Liber, Beograd, 2006, broš, 87 str., ilustrovano)

U poštenoj službi život je mršav, nadnice su niske i mnogo se dirinči; u ovoj - bogatstvo i obilje, zadovoljstvo i dokolica, sloboda i moć; pa ko se onda ne bi opredelio za našu stranu, kada je sav rizik, u najgorem slučaju, pogled ili dva sa vešala. Ne,  „veseo i kratak život“ biće moj moto.

piratski kapetan

Bartolomej Roberts

Tokom „Zlatnog doba“ piratstva, u XVII i XVIII veku, posade sastavljene od prvih proleterskih pobunjenika, odmetnika od civilizacije, pljačkale su bogatstvom natovarene brodove na putu iz među Evrope i Amerike. One su operisale iz enklava na kopnu, slobodnih luka – „piratskih utopija“ – smeštenih na ostrvima ili duž obale, tako da se, ipak, nalaze van domašaja civilizacije. Iz ovih minijaturnih anarhija – „privremenih autonomnih zona“ – pirati su sa takvim uspehom pokretali pljačkaške pohode da su izazvali krizu Carstva, ugrožavajući britansku trgovinu sa kolonijama i potkopavajući ekspanziju sistema globalne eksploatacije, ropstva i kolonijalizma.

Čitaonica: Žene-pirati

Cena: 150,00

Kupovina >>

Saks Gramatik - "Rujanski bog Svetovid i njegov hram"

Monah Saks, zbog znanja latinskog jezika prozvan „Grammaticus“, napisao je na nagovor lundskog nadbiskupa Apsalona „Istoriju Danske“ (Historia Danica) u 16 knjiga. Stariju dansku istoriju sastavio je po narodnim pričama i pesmama. Ovaj odlomak preuzet je iz 14. knjige.

* * *

Ostrvo Rigen (Rujan)

Arkona stajaše na vrhu nekog poluostrva; s istoka, juga i severa bejaše utvrđena prirodnim, a ne ljudskom rukom podignutim bedemima, koji su bili poput zidova, a čiji vrh nije mogla da dohvati ni lukom izbačena strela. S tih strana opasavalo ju je i more. A sa zapada grad je zatvarao 50 lakata široki nasip – donja mu je polovina bila od zemlje, a gornja od drveta i naboja. Na severu je ključala izvorska voda, do koje su građani dolazili utvrđenim putem. Usred grada nalazio se plato, a na njemu je mogao da se vidi lep drveni hram, slavan ne samo po bogosluženju, nego i po statui boga koja se u njemu čuvala. Spoljašnjost hrama se isticala brižljivo izrađenom dekoracijom, koja se sastojala od raznih likova, naslikanih na jednostavan i grub način. Ulazilo se samo na jedna vrata. Sâm hram bio je okružen dvostrukom ogradom – spoljna je bila zidana i pokrivena crvenim krovom, dok je unutrašnja stajala na četiri stuba, pa je umesto zidova imala draperije, i nije bila povezana sa spoljnom ničim drugim osim krovom i delimično tavanicom.

Šarl Dil - "Carigrad u srednjem veku"

Vizantijski Carigrad se pružao u istim granicama kao i današnji Istambul. U ogromnom trouglu između Mramornog mora na jugu, dubokog zaliva Zlatnog Roga na severu, sa zapada, sa strane kopna, ograničen ponosnim gradskim zidom koji je ulivao poštovanje; dug više od sedam kilometara, on je bio sagrađen u prvoj polovini V veka po naredbi Teodosija II.

J. Janssonius - Karta Carigrada (Amsterdam, 1640)

Ako hoćemo da predstavimo kakav je bio u srednjem veku, najbolje je, bez sumnje, da ga proučavamo u X stoleću. To je, možda, najsjajnije doba u istoriji Vizantijskog carstva. Za ovo vreme imamo dosta verodostojnih dokumenata: poema Konstantina Rodoskoga o čudesima „kojima se grad kiti kao sa toliko zvezda“, zbornik „Patria“, „Knjiga obreda cara Konstantina VII“. Ovi dokumenti upoznaju nas sa topografijom i sa različitim izgledima grada. Ako popunimo te informacije sa opisivanjima putnika koji su u XII i na početku XIII posetili Carigrad, kao na primer Francuz Ed de Dej, španski Jevrejin Benjamin de Tidel, Rus Antonije Novgorodski i naročito Vilearduen, možemo da predstavimo dosta tačno kakav je bio grad, koji su Vizantinci nazvali „grad Bogom čuvani“, ili „grad“ sasvim kratko; Carigrad je, zaista, toliko vekova bio jedinstveni veliki grad hrišćanskog sveta.

Lama Anagarika Govinda - "Hodočasnici i manastiri Himalaja"

Budistički hram (Khumbu, Nepal). 

Himalaji nisu samo najveći i najuzvišeniji planinski venac na svetu – venac, koji uliva strahopoštovanje i pri samoj pomisli na njegovo prostranstvo – nego i raskršće najstarijih i duhovno najrazvijenijih civilizacija. Poput nekog džinovskog magneta Himalaji su privlačili najbolje što je nastajalo u svakoj epohi i u svakoj kulturi, stapajući na taj način mudrost i umetnost različitih naroda i epoha, čuvajući njihovo blago u dobro zaštićenim dolinama i u tvrđavama svojih visoravni.

Međutim, iako su te planine predstavljale veliku prepreku fizičkoj snazi i zemaljskim ambicijama mnogih kraljeva i osvajača, one nisu sprečavale kulturni saobraćaj, negovanje i čuvanje prastarih tradicija. Baš naprotiv, one su delovale kao restriktivni faktor, kome je zadatak da sve odabere i usavrši, trebeći žito od kukolja, plavu rudu od zlata, trivijalnost i površnost od iskrenosti i izvornosti. Stoga su planine neka vrsta izazova ljudskom duhu. Samo oni koji su kadri da taj izazov prihvate s čvrstinom i požrtvovanošću, samo oni mogu da odole borbama života.

Izazov planina je dvostruk. S jedne strane, priroda se ukazuje u tako čarobnoj, lepoj i veličanstvenoj odori da su nam, u poređenju s njom, sva ljudska dela sitna i beznačajna. S druge strane, priroda oslobađa svoje okrutne, razorne snage, koje su pravi izazov i ljudskom postojanju.