Tacit o religiji Germana

Tacit

9.

Od bogova najviše slave Merkura,¹ kome, u izvesne dane,² prinose čak i ljude na žrtvu;³ Herkulu i Marsu kolju žrtvene životinje.⁴ Jedan deo Sveba prinosi žrtve i Izidi.⁵ Otkuda je i kako došao ovaj tuđinski kult, nisam mogao da saznam; iz toga što boginjine statue naliče na liburnu,⁶ vidi se jedino to da je kult došao sa strane. Germanci ne zatvaraju bogove među zidove,⁷ i ne prave kipove u ljudskom obliku, jer drže da se to ne slaže sa veličanstvom bogova; oni im posvećuju lugove i gajeve, i imenom božjim nazivaju ono neshvatljivo što se može osetiti samo u molitvi.

Tacitova "Germanija"

Tacitova "Germanija"

Tacit - GERMANIJA
(Liber, Beograd, 2010, broš, 83 str.)

Germani su od uvek bili jedan od najuglednijih indoevropskih naroda. Zbog toga nije bez interesa proučiti Tacitovu Germaniju, najvažniji stari spis za proučavanje njihove prošlosti. Ovo u toliko pre što ćemo u običajima starih Germana naći veliki broj neočekivanih paralela za običaje srpskog naroda.
(Veselin Čajkanović)

Čitaonica: Tacit o religiji Germana

Cena: 150,00
Kupovina >>

Leni Rifenštal - "Trijumf volje"

Trijumf volje (1934)

Hitlerova smrt i pad Trećeg Rajha, doveli su do podele zemlje i do Nirnberškog procesa, što je propraćeno ćutanjem i zaboravom. Onda su krenula pitanja. Kako se sve to stvarno desilo? Kako je takav čovek mogao da stekne toliku moć? I kako je jedna grupa ljudi opsednutih trijumfom kroz razaranje ili podjarmljivanje skoro uspela da osvoji svet?
Pokušaji odgovora obično se pozivaju na junkerski ideal i opoziciju novog romantizma prema racionalizmu, i dalje navode Vagnera i Ničea, Versajski ugovor i inflaciju, industrijske magnate koje su počeli da eksploatišu oni koji su to i planirali. Oni su čak izazvali traumu u duši nemačkog naroda i pokrenuli demona u čoveku. Konačni odgovor treba da bude ostavljen istoričarima, mada se neke važne činjenice o nacističkoj psihologiji mogu naći u autobiografiji Hesa, komandanta Aušvica, ili u Ajhmanovom birokratski mehaničkom načinu izražavanja gde se nedostatak humanizma ne može sakriti nikakvim eufemizmima i apstrakcijama. Međutim, teror i slepa pokornost još ne mogu da objasne kako je običan, skroman svet odlučio da prati jednu bandu kriminalaca i kako se sam pretvorio u kriminalce.
Jedan nemački film demonstrira bolje nego bilo koje drugo umetničko delo iz tog perioda, zavodljivu magiju nacizma. On prikazuje poglede usmerene samo u jednom pravcu, prikovane magnetskom privlačnošću. Glavni junak je Adolf Hitler. Na neki način, on je takođe i pokretač filma.

R.L. Stivenson - "Dr Džekil i g. Hajd"

R.L. Stivenson - Dr Džekil i g. Hajd

R.L. Stivenson - DR DŽEKIL I G. HAJD
(Liber, Beograd, 2006, broš, 119 str.)

Marsel Švob je jednom prilikom rekao: „Dva najstrašnija događaja opisana u literaturi su kada Robinzon na usamljenom ostrvu otkriva trag nepoznate noge u pesku i kada, posle buđenja, preneraženi dr. Džekil primeti da je njegova vlastita ruka, ispružena preko čaršava, postala čupava kandža gospodina Hajda.“ Za današnje čitaoce, koji su pojam strašnog i strave stekli čitajući Lavkrafta, Kinga ili Barkera, ova izjava deluje u najmanju ruku neprihvatljivo. Međutim, činjenica da je priča  „ Čudan slučaj dr. Džekila i g. Hajda “  poslužila kao inspiracija i uzor mnogim kasnijim autorima i da je doživela niz filmskih i televizijskih ekranizacija, potvr|uje vrednost ovog Stivensonovog dela u kome je ideja o dvojstvu čovečje prirode potpuno materijalizovana u vidu dva tela jedne iste duše.

Cena: 250,00
Kupovina >>

Bajron & Polidori & Meri Šeli - "Vampir 1816"

Vampir 1816

VAMPIR 1816
Liber, Beograd, 2006, broš povez, 96 str.


1. Lord Bajron, ODLOMAK ROMANA
2. Džon Polidori, VAMPIR
3. Meri Šeli, SMRTNI BESMRTNIK

Jedne olujne večeri 1816. godine, u Vili Diodati na obali Ženevskog jezera, odigralo se neobično takmičenje u kome su učestvovali Lord Bajron, Persi Bis Šeli, Bajronov lični lekar Džon Polidori i Šelijeva ljubavnica Meri Godvin.

Iako je svako od njih imao zadatak da napiše po jednu kratku priču strave sa elementima natprirodnog, to je trebalo da bude nadmetanje isključivo između dvojice pesnika. Međutim, pokazalo se da su autsajderi daleko bolje obavili posao. Od priče Meri Godvin Šeli nastao je roman Frankenštajn, prvo naučno-fantastično delo u istoriji književnosti, dok je Polidorijev Vampir poslužio kao predložak za podžanr vampirske horor priče.

Čitaonica: Predgovor Bajronovom „Vampiru“

Cena: 250,00
Kupovina >>

Milovan Glišić - "Posle devedeset godina"

Napomena: Po motivima Glišićeve pripovetke „Posle devedest godina“ snimljen je 1973. godine film „Leptirica“, a Sava Savanović postao je jedan od najpoznatijih srpskih vampira.

* * *

Još onda kad su Zarožani zaturali vilama orahe na tavan; kad su pojili vrbu i sejali so; kad su išli četomice u planinu te sekli čačkalice da iščačkaju zube; kad su istezali gredu, skakali u jarinu, unosili pregrštima videlo u kuću, i tako dalje... bila je u nekog Živana Dušmana, kmeta u Ovčini, začudo lepa kći. Neki je već počeli i prositi; ali Živan ne da ni pomenuti. Pričaju da se i pobio s nekim proscima... Ko zna, lažu, može biti!
Kako bilo da bilo, tek Živan počeo od neko doba mnogo vrčati na svoju kćer. On, istina, viče i na ostalu čeljad po kući, ali se ni na koga ne oseca onako kao na nju.
Jedno jutro, baš kad beše zajmila ovce da istera na popas, a Živan izlete iz kuće, pa se prodera:
– Čuješ ti, more Radojka!
– Čujem, tajo! – odgovori ona polako, a nešto pretrnu.
– Ako te još jednom vidim s ovcama pod onom lužinom, slobodno ne idi mi kući!... Šta ćeš tamo? Zar nema paše i po drugim brdima?
– Ta... ono... ima... – zamuca Radojka.
– Ima, jakako! Ali nema onog dronje, onog Strahinje, što povazdan ćurlika u dvojnice!... Ako li ga domčam – oderaću ga!
Radojka samo, obori oči, pa zadrhta kao prut.
– Goni te ovce gore u gaj! – poviknu Živan, pa se vrati u kuću kao smušen.
Ona se uputi najlak s ovcama naviše, pošav u gaj što beše odmah iznad kuće. Počesto se obzirala i osluškivala.
U kući se diže čitava vreva. Živan praska i viče, rekao bi, sve pobi. Dvoje dece pobeže napolje plačući.
Radojka okupi ovce malo brže, samo da odmakne, da ne čuje taj rusvaj. Bila je to skromna i mirna devojka, kao jagnje.
Živan je bio naopak čovek, zato su ga i prozvali – Dušman. Voleo je svaditi se s čovekom nego popiti čašu rakije. Često hoće i da se pobije. Otkako su ga okmetili – lepo čovek pobesne!...
Radojka već izbi s ovcama iz gaja gore na rudinu, pa ih pusti te se pasom spustiše do bukvika s onu stranu brda. Tu baš pored putanje seoske sede na travu, izvadi pletivo iz pletivačice i uze plesti. Nije obišla ni dve-tri igle, a bahnu ozdo iz bukvika Strahinja, te pred nju.
– Uh, Strahinja, ala me uplaši! – reče Radojka i osvrte se plašljivo.
– A zar ti ovde izjavila ovce? – upita Strahinja smešeći se.
– Prođi me se, more; tajka da me u top metne!
– Znam, ne da ti da se sastaneš sa mnom.
– Čisto zebem da ne naiđe otkud... Ostade kod kuće. Čini mi se pobi onu čeljad... Ja pobegoh da ne slušam.
– Rčin čovek!... – reče Strahinja.
– Htede se jutros pobiti sa čiča-Sredojem...
– A zar je dolazio? – upita Strahinja brzo i kao trže se malo.
– Ko?
– Pa čiča Sredoje.
– Rano jutros; tajka se tek umio, a on dođe.
– Pa?
– Pa ne znam šta su razgovarali... Tek tajka se beše nešto razvikao. Čika Sredoje iziđe, pa čisto ljutito reče: "Šta drobiš tu? Ako sam ti pomenuo, nisam ti glavu razbio..." I ode, a ne reče ni zbogom!
– Odista veliš? – upita Strahinja kao ne verujući.
– Bogami, odista.
– Baš bih voleo da mi to nisi kazala... – reče i nešto se okari.
– A što? – upita Radojka kao začuđeno.
– Tako!... – odgovori Strahinja, pa se zamisli.
Taman Radojka zausti da ga nešto upita, dok ti se pomoli ozgo putanjom Živan, pa podviknu:
– A, tu li si, lolo!...
– Bež', Strahinja! – vrisnu Radojka, pa pobeže k ovcama u stranu.
– Kući se vuci! – dreknu Živan na nju, pa polete k Strahinji cičeći kroza zube: – Stanide, lolo, stani!
Strahinja se beše u prvi mah čisto zabezeknuo i zastao kao ukopan. Ali kad vide da se Živan ne šali, nego još spodbi i poveliki kamen da ga gađa, a on ti zagrebe što igda može kroz bukvik... Sreća njegova te se Živan spotače preko neke klade i ljosnu koliko je dug o ledinu... a ko zna šta bi bilo.
Istina, Strahinja je bio vrlo kuražan i snažan momak. Mučno bi ustuknuo da je bio ma ko drugi; ali Živan je otac Radojkin, pa voli skloniti se...
Dok je Živan ustao iza one klade, nigde Strahinje, ni Radojke, ni ovaca! On se onda uputi putanjom preko bukvika, gunđajući i psujući onako sam. Ode u nečiju njivu da oseca potru. Teško sad potričarima!...
Radojka je već davno stigla s ovcama kući. Ni sama ne zna kud je prošla i kako je došla kod kuće je zatekla svu čeljad zaplašenu. Ona živa premrla od straha!... Ko zna šta je čeka dok se Živan vrati.

Predgovor Bajronovom "Vampiru"

Sujeverje na kome se ova priča zasniva veoma je široko prihvaćeno na Istoku. Izgleda da je među Arapima uobičajeno; na Grke se, međutim, nije proširilo sve do vremena posle pojave hrišćanstva, a svoj sadašnji oblik poprimilo je tek posle rascepa na Latinsku i Grčku crkvu; tada je preovladala ideja da se katoličko telo neće raspasti ako bude sahranjeno na njihovom tlu, iz koje su proistekle mnoge divne priče, koje još imamo sačuvane, o mrtvima koji ustaju iz svojih grobova i hrane se krvlju mladih i lepih. Na zapadu se ova ideja širila, sa manjim varijacijama, preko čitave Mađarske, Poljske, Austrije, i Lorene, gde je postojalo verovanje da vampiri noću popiju izvesnu količinu krvi svojih žrtava, koje zbog toga omršave, gube snagu, i uskoro umiru od sušice, dok se ljudske krvopije ugoje — a njihove se vene, zbog prepunjenosti, toliko rašire da krv počne pomalo da im curi iz raznih telesnih otvora, pa čak i iz samih pora njihove kože.

Lord Bajron

U časopisu „Londonski žurnal”, u broju od marta 1732, nalazimo neobičan, ali, naravno, veoma uverljiv izveštaj o jednom konkretnom slučaju vampirizma koji se, navodno, dogodio u mestu Madrejga u Mađarskoj. U članku se tvrdi da su, posle temeljitih provera, komandant i magistrati tog naselja zaključili, sa potpunom sigurnošću i jednoglasno, da je nekih pet godina pre toga izvesni Hajduk, po imenu Arnold Pol, pred svedocima izjavio da ga je u Kasoviji, na samoj granici sa Turskom Serbijom, napadao vampir, ali da je on našao način da se odbrani, tako što je pojeo izvesnu količinu zemlje iz vampirovog groba i istrljao se vampirovom krvlju. Ova procedura, međutim, nije sprečila da i on sam postane vampir ; jer, nekih dvadeset ili trideset dana posle njegove smrti i sahrane, počele su stizati žalbe mnogih osoba da ih je on napadao; podneta je i krivična prijava da je četiri osobe lišio života. Da bi sprečili dalje nesreće, stanovnici su se prvo konsultovali sa svojim hadagnijem , a onda su iskopali telo i našli (kao što se i smatra da je slučaj kod vampirizma) da je telo sasvim sveže, nimalo istrulilo, i da mu iz usta, nosa i ušiju curi sveža, svetlocrvena krv. Pošto su na taj način pribavili dokaz, oni su i pribegli uobičajenom leku. Zarili su kolac kroz srce i telo tog Pola, u kom trenutku je, po svedočenju svih prisutnih, Pol kriknuo jednako užasno kao da mu se živom to dogodilo. To obavivši, odsekli su mu glavu, spalili su telo, i sasuli pepeo u grob. Iste mere su primenili i prema svim osobama umrlim od vampirizma, da ne bi i te osobe, kasnije, postale vampiri i počele napadati preživele.

Petar Blagojević - prvi srpski vampir

Petar Blagojević, u austrijskim izvorima Peter Plogojowitz, za koga se vezuje legenda da je posle smrti postao vampir, umro je 1725. godine u selu Kisilova, današnje Kisiljevo kod Požarevca.
Izveštaj austrijskog službenika Frombalda o ovom slučaju, objavljen u bečkom časopisu  „Wienerisches Diarium“, verovatno je jedan od prvih pomena vampirizma u Evropi novijeg doba:

Srpsko Podunavlje na jednoj austrijskoj karti iz 1769-72.

„Deset nedelja posle smrti podanika po imenu Petar Blagojević, nastanjenog u selu Kisiljevo u Ramskoj oblasti i sahranjenog u skladu sa srpskim običajima, ispostavilo se da je u istom mestu za sedam dana umrlo još devet osoba, što starijih što mlađih, i to nakon dvadesetčetvoročasovne bolesti. A svi oni su izjavili još za života, istina na samrtnoj postelji, da im je gorepomenuti Blagojević, koji je preminuo deset nedelja ranije, dolazio u snu, spuštao se na njih i davio ih, pa su morali da pokleknu pred ovim duhom. Ostali podanici su bili veoma uznemireni, čemu je posebno doprinela činjenica da je žena pokojnog Blagojevića izjavila da se njen suprug vratio i tražio opanke ili cipele, a da je onda napustio Kisiljevo i otišao u drugo selo. Pošto se ovakvi ljudi (koje oni nazivaju vampirima) mogu prepoznati po različitim znacima, kao što su telo koje se ne raspada, boja kože; kosa, brada i nokti koji i dalje rastu, podanici su jednoglasno odlučili da otvore grob Petra Blagojevića i da provere da li se na njegovom telu mogu videti gorepomenuti znaci.